Reciklaža

Reciklaža jeste svaka operacija ponovnog iskorišćenja kojom se otpad prerađuje u proizvod, materijale ili supstance bez obzira da li se koriste za prvobitnu ili drugu namenu, uključujući ponovnu proizvodnju organskih materijala, osim ponovnog iskorišćenja u energetske svrhe i ponovne prerade u materijale koji su namenjeni za korišćenje kao gorivo ili za prekrivanje deponija(„Službeni glasnik RS“, broj 36/2009, 88/2010 i 14/2016).
Reciklaža je značajna za sve vrste otpada (komunalni, industrijski) jer se reciklažom ostvaruju izuzetno značajni tehnički, ekološki i ekonomski efekti. Svakako najznačajniji od njih su: drastično smanjenje količina industrijskog i komunalnog otpada koji se moraju odložiti na sanitarne deponije, čime se vek korišćenja deponija produžava i značajno usporava proces iscrpljivanja prirodnih resursa i emisije iz deponija. Reciklaža omogućava uštedu prirodnih resursa i smanjenje količina otpada koji se trajno odlaže na deponije. Zbog svega toga doprinosi i smanjenju potrošnje energije.
Reciklaža je možda najvažniji element u hijerarhiji upravljanja otpadom. Prevencija (prva opcija) može samo da umanji količinu generisanog otpada, a ponovna upotreba (druga opcija) je ograničena samo na neke proizvode. S toga, stepen prevencije i ponovne upotrebe, čak ni teoretski, nikada ne može biti 100%. Zato je nastajanje otpada neminovno! Dakle, kada je otpad već nastao, reciklaža je najbolje oruđe koje stoji na raspolaganju. Teoretski, ako bi stepen reciklaže bio 100% (a u Japanu već dostiže 90%) izgubila bi se potreba za četvrtom i petom opcijom u hijerarhiji upravljanja otpadom - iskorišćenje i odlaganje. Nameće se zaključak da razvoj i unapređenje različitih tehnika reciklaže ima veoma veliki značaj jer je to jedini način povećanja stepena reciklaže.
Na sledećoj slici prikazan je morfološki sastav komunalnog otpada u Republici Srbiji:

Izvor: Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad: Utvrđivanje sastava otpada i procene količine u cilju definisanja strategije upravljanja sekundarnim sirovinama u sklopu održivog razvoja Republike Srbije, jun 2009.

Tehnike reciklaže plastike

Tehnike reciklaže plastike dele se na:

1. Primarna
2. Sekundarna
3. Tercijarna
4. Kvaternerna

Primarna reciklaža je ponovno korišćenje čistog, nekontaminiranog, nepomešanog otpada iz procesa proizvodnje koja se odvija u postrojenju (in plant) - na mestu nastanka otpada.

Sekundarna reciklaža je prerada kontaminiranog otpada koji se pogodnim postupkom obično prevodi u granule pri čemu ne dolazi do promene hemijske strukture osnovnog polimera. Sekundarna reciklaža obuhvata: pranje materijala (mehaničkim i hemijskim tretmanom), sortiranje i separaciju otpada, smanjenje veličine, filtriranje i drugo. Glavni nedostatak ove vrste reciklaže je pogoršanje osobina proizvoda u svakom ciklusu. Razlog za ovu pojavu je činjenica da se molekulska težina recikliranog polimera smanjuje usled cepanja polimernih lanaca zbog prisustva vode i kiselih primesa. Zbog toga se dobijeni proizvodi ne mogu koristiti za ambalažu koja ima kontakt sa hranom. Bitno ograničenje za sekundarnu reciklažu je i činjenica da se može primenjivati samo na termoplastične polimere.

Tercijarna reciklaža, za razliku od sekundarne, podrazumeva transformaciju polimernog lanca do svojih monomera - dolazi do depolimerizacije. Tercijarna reciklaža se može izvesti solvolizom ili pirolizom. Pri tome nastaju monomeri i naftne tečnosti i gasovi. Nastali monomeri se mogu, nakon odgovarajućeg prečišćavanja, koristiti za proizvodnju polaznog polimera. Tercijarna reciklaža se može primeniti na poliestre, poliamide i poliuretane.

Kvaternerna reciklaža je način da se iskoristi energetski sadržaj otpadne plastike. To se postiže kontrolisanim spaljivanje otpada u specijalnim reaktorima - insineratorima (spalionicama) pri čemu se hemijska energija uskladištena u otpadnoj plastici prevodi u toplotnu energiju. Proces se odvija u prisustvu kiseonika pri čemu se ugljovodonici konvertuju do ugljen-dioksida i vode. Ovaj postupak je najbolja opcija za upravljanje otpadom kada je prikupljanje, sortiranje i odvajanje otpadne plastike teško izvodljlivo ili ekonomski neisplativo, ili je otpad toksičan i opasan za rukovanje. Dobijena toplotna energija se može koristiti za proizvodnju električne energije. Iako su polimeri relativno bogat izvor energije, ova tehnika reciklaže se smatra ekološki problematičnom zbog emisije gasova kao što su dioksini ukoliko se spaljuje plastika koja sadrži hlor. Bez obzira na sisteme prečišćavanja, mora se priznati da nije moguće imati nultu emisiju prilikom spaljivanja otada.

Tehnike reciklaže plastike - kaskadna terminologija

ASTM D7209-06 Standard definicije	Ekvivalent ISO 15270 Standard definicije	Drugi ekvivalentni termini
Primarna reciklaža (Primary recycling)	Mehanička reciklaža (Mechanical recycling)	Reciklaža zatvorenog kola (Closed-loop recycling)
Sekundarna reciklaža (Secondary recycling)	Mehanička reciklaža (Mechanical recycling)	Degradiranje (Downgrading)
Tercijarna reciklaža (Tertiary recycling)	Hemijska reciklaža (Chemical recycling)	Reciklaža za sirovine (Feedstock recycling)
Kvaternerna reciklaža (Quaternary recycling)	Iskorišćenje energije (Energy recovery)	Vrednovanje/iskorišćenje (Valorisation)

Od svih navedenih tehnika reciklaže plastike tercijarna ili hemijska reciklaža je najprihvatljivija sa stanovišta principa održivog razvoja (razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe) jer vodi formiranju polaznih materijala, tj. sirovina (monomera) od kojih se sastoji polimer, i drugih sekundarno vrednih materijala. Na taj način se bitno umanjuje opterećenje životne sredine jer nisu potrebni dodatni resursi za proizvodnju polaznog polimera(Vijaykumar Sinha, Mayank R. Patel and Jigar V. Patel, Pet Waste Management by Chemical Recycling: A Review, J Polym Environ (2010)).

Tehnike reciklaže plastike

Reciklaža otpadne plastike i životni ciklus proizvoda

Životni ciklus proizvoda ili procesa (LCA - Life Cycle Assessment) je metoda za procenu uticaja proizvoda ili procesa u svim njegovim fazama na životnu sredinu, odnosno na ekosistem (princip: od kolevke do groba). Šematski prikaz životnog ciklusa proizvoda za reciklažu plastičnog otpada dat je na sledećoj slici:

Reciklaža plastike - pristup pomoću metodologije životnog ciklusa na analizu uticaja na životnu sredinu

Reciklažom otpadne plastike se štede resursi koje ona sadrži, ali sam proces reciklaže proizvodi određene uticaje na životnu sredinu i zahteva određene troškove. Pored opterećenja za životnu sredinu, i cena može biti veliki problem u nekim slučajevima. Osim toga, nisu svi proizvodi podjednako pogodni za reciklažu. Jednostavni proizvodi imaju prednost u odnosu na složenije. Tako, na primer, boce imaju veliku prednost u odnosu na kompozitne materijale. Životni ciklus proizvoda je odličan alat za analizu ovakvih situacija jer na kraju daje konkretan rezultat koji se može upotrebiti za poređenje različitih opcija. Veoma je važno znati koja od raspoloživih tehnika reciklaže plastike proizvodi najmanje opterećenje na životnu sredinu.

Postoji veliki broj studija u kojima je primenjen metod LCA na različite tehnike reciklaže plastike. Sa stanovišta najveće koristi za životnu sredinu, sve studije potvrđuju sledeću hijerarhiju upravljanja plastičnim otpadom:

1. Hemijska reciklaža nazad do monomera i mehanička reciklaža
2. Hemijska reciklaža za sirovine i mono-insineracija
3. Insineracija uz povraćaj energije
4. Deponije

Mehanička reciklaža, koja se nalazi na prvom mestu, u ovim istraživanjima znači naprednu mehaničku reciklažu. Dakle, samo visoko kvalitetna mehanička reciklaža daje najveću korist za životnu sredinu i njen potencijal se stalno uvećava zbog poboljšanja tehnika demontaže i separacije, čime se poboljšava kvalitet ulazne sirovine. U istraživanjima je računato da se ovom tehnikom reciklaže dobijaju visoko kvalitetni proizvodi koji se mogu koristiti kao zamena za primarnu plastiku, drvo, beton ili čelik.

Mehanička reciklaža nižeg nivo daje manje benefite za životnu sredinu i ne može da konkuriše ostalim tehnikama. Očekuje se da će ona sve više gubiti na značaju, prvenstveno iz ekonomskih razloga, zato što će proizvodi lošeg kvaliteta sve teže moći da se plasiraju na tržištu. Naravno, opšte ograničenje za svaku mehaničku reciklažu je da se može primenjivati samo na termoplastične polimere.

Hemijska reciklaža nazad do monomera (back-to-monomer), koja se nalazi na prvom mestu zajedno sa naprednom mehaničkom reciklažom, podrazumeva razgradnju polimera do monomera za re-polimerizaciju. Najveća prednost hemijske reciklaže je što omogućava zamenu polazne plastike. Nedostatak je što je ograničena samo na određene polimere (poliestre, poliamide i poliuretane). U Nemačkoj je udeo ovih vrsta plastike u ukupnom plastičnom otpadu 5-10%, a slična situacija je i u ostalim evropskim zemljama.

Hemijska reciklaža za sirovine (back-to-feedstock) podrazumeva razgradnju polimera na sirovine koje zamenjuju goriva ili gas.
Mono-insineracija je spaljivanje jedne vrste otpada u naprednim postrojenjima za insineraciju.
Ko-incineracija u ovim istraživanjima podrazumeva spaljivanje plastike sa komunalnim čvrstim otpadom i spaljivanje plastike u cementnim pećima.

Prema Zakonu o upravljanju otpadom Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010 i 14/2016) insineracija i ko-insineracija se definišu na sledeći način:
Insineracija (spaljivanje) jeste termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem čija je primarna uloga termički tretman otpada, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi.
Ko-insineracija (su-spaljivanje) je termički tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju čija je primarna uloga proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda i koji koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo ili u kojem se otpad termički tretira radi odlaganja;

Hemijska reciklaža za sirovine, mono-insineracija i spaljivanje plastike u cementnim pećima prema rezultatima ovih istraživanja su uporedive tehnike sa stanovišta koristi za životnu sredinu. Hemijska reciklaža za sirovine se smatra tranzicionom tehnikom pošto može da tretira mešanu plastiku. Ipak, moguće je da će imati značaj u budućnosti kao tehnologija za tretiranje otpadne plastike iz postrojenja za separaciju plastičnog otpada. Mono-insineracija zavisi od snabdevanja jednom vrstom plastike što podrazumeva dobro razvijen sistem skupljanja i separacije, tako da je pitanje u kojoj meri će se ova tehnologija primenjivati u budućnosti. Spaljivanje plastike u cementnim pećima ima komparativne prednosti što se tiče emisije CO2 i emisije kiselih zagađujućih materija, a takođe je i ekonomski atraktivna. Ali, analiza nije obuhvatila emisije toksičnih materija koje obično imaju znatno niže vrednosti u odnosu za klasičnu insineraciju otpada. Ovde je veoma važan faktor i da ne dođe do povećanja koncentracije teških metala u cementu. Potrebno je izvršiti dodatne analize kako bi se i ovi elementi uzeli u obzir.

Deponovanje plastičnog otpada se nalazi na zadnjem mesu, baš kao i u hijerarhiji upravljanja otpadom. Ipak, treba naglasiti da ne postoje dokazi o prednostima spaljivanja plastičnog otpada nad deponijama nezavisno od stepena povraćaja energije. Dakle, propisima ne bi trebalo favorizovati spaljivanje sem ako je visok stepen povraćaja energije zagarantovan.

Reciklaža poli(etilentereftalata) PET-a u svetu

Poli(etilentereftalat) (PET) je termoplastični poliestar koji nastaje polikondenzacijom etilenglikola i tereftalne kiseline. To je linearni, zasićeni poliestar, polukristalne strukture i velike tvrdoće. Poseduje niz dobrih osobina koje ga izdvajaju od drugih materijala i kvalifikuju za najrazličitije primene. To su: dobra mehanička i električna svojstva, otpornost na toplotu, mineralna ulja, rastvore, kiseline, ali ne i na baze, predstavlja dobru barijeru za gasove (kiseonik i ugljen dioksid) i vlagu, proziran je poput stakla, ima malu težinu i veliku otpornost na lomljenje i habanje.

Poli(etilentereftalat) (PET)

Zahvaljujući svojim osobinama ima veoma veliku primenu prvenstveno u tekstilnoj industriji i za proizvodnju različitih vrsta ambal aže u prehrambenoj industriji, uglavnom boca za piće, posebno gazirana jer predstavlja dobru barijeru za gasove. Koristi se i za proizvodnju audio i video kaseta, transparentnih filmova i drugo.

Međutim, upravo zbog tih svojstava PET ambalažni otpad uzrokuje velike probleme u životnoj sredini. PET ne stvara direktnu opasnost po životnu sredinu, ali zbog velikog zapreminskog udela u otpadu i visoke otpornosti na atmosferske i biološke uticaje, smatra se štetnim materijalom. Zato, PET treba reciklirati u što većoj meri čime se, osim skupog deponijskog prostora, štede resursi i energija i manje zagađuje vazduh.

Za proizvodnju novih proizvoda od recikliranog PET-a potrebno je dve trećine manje energije u odnosu na proizvodnju od polaznih sirovina. Tako se smanjuje i emisija gasova staklene bašte. Period raspada PET ambalaže je 100 godina (u literaturi se mogu pronaći različiti podaci pa čak 500 ili 1000 godina). Plastične flaše na deponiji predstavljaju 9% od ukupne težine otpada, ali zapreminski zauzimaju 32% prostora (Republika Srbija Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2012. godini, maj 2013.).

Udruženja industrije plastike (SPI, Society of the Plastic Industry) razvilo je kodove kojima se označavaju materijali izrađeni od plastike koji se koriste od 1988. godine. Tri strelice koje grade zaobljeni trougao u čijem centru se nalazi odgovarajući broj je opšte prihvaćen način obeležavanja zbog svoje jednostavnosti za izradu tokom procesa proizvodnje predmeta od plastike. Tipovi plastike koji se danas najčešće recikliraju su poli(etilentereftalat) (PET) i poli(etilen) velike gustine (HDPE). U Republici Srbiji ne proizvodi se PET, ali se godišnje uveze oko 55.000 tona PET ambalaže.

USA

U USA je u 2011. godini ukupno dostupna količina PET ambalaže za reciklažu iznosila 2,484.77 miliona kilograma, od čega je 727.56 miliona kilograma sakupljeno za reciklažu, što predstavlja 29.3%. Na slici je prikazan stepen reciklaže PET ambalaže u USA za period 2001-2011. godina. Primetan je trend rasta.

Stepen reciklaže PET ambalaže u USA za period 2001-2011. godine

Na sledećoj slici prikazane su količine sakupljenih svih plastičnih boca za reciklažu sa oznakama od #1 do #6 u USA. Trend rasta je nastavljen i u 2011. godini u kojoj ukupna količina sakupljenih boca iznosi 2,624 miliona pounds (1,190 miliona kilograma). Od toga 1,604 miliona pounds (727.56 miliona kilograma) otpada na PET, što predstavlja 61%.

Količine sakupljenih svih plastičnih boca za reciklažu sa oznakama od #1 do #6 u USA za period 1990-2011. godine

Izvor: American Chemistry Council and Association of Postconsumer Plastic Recyclers, 2011 UNITED STATES NATIONAL POSTCONSUMER PLASTICS BOTTLE RECYCLING REPORT

Južnoafrička Republika

Stepen reciklaže PET boca u Južnoafričkoj Republici za period 2005-2012. godine

Izvor: PET Plastic Recycling Company (PETCO), preuzeto sa sajta: http://urbanearth.co.za/articles/south-african-pet-plastic-bottles-recycling-rate-45-2012

Nemoguće je ne primetiti veoma visok stepen reciklaže koji je dosta viši nego u USA, kao i veliki stepen rasta iz godine u godinu - sa 16% koliko je bilo 2005. godine, do 45% u 2012. godini. Posebno su interesantni ciljevi koji su postavljeni: da se u 2015. godine dostigne stepen reciklaže od 50%, a 2017. godine 58%.

EU

Stepen reciklaže ambalažnog otpada u EU za 2008. i 2010. godinu

Izvor: European Environment Agency (EEA), http://www.eea.europa.eu/data-and-maps/figures/recycling-of-packaging-waste-by-country-3

Direktivom o ambalaži i ambalažnom otpadu zadate su ciljne vrednosti za reciklažu ambalažnog otpada: do 2001. godine recikliraće se najmanje 25 % i do 2008. godine najmanje 55 % mase svih ambalažnih materijala sadržanih u ambalažnom otpadu. Sa grafika se može videti da su taj cilj ostvarile samo najrazvijenije zemlje, a da druge nisu uspele da dostignu zadatu vrednost ni 2010. godine. Interesantno je da neke zemlje čak beleže pad u periodu 2008-2010. godina kao Portugalija, Finska i Švedska, ali su i dalje iznad ciljne vrednosti za 2008. godine. Najteža situacija je u Slovačkoj, Poljskoj i Malti koje beleže pad, a daleko su ispod ciljne vrednosti.

Tretman ambalažnog otpada u EU za period 2005-2010. godina

Izvor: European Environment Agency (EEA), http://www.eea.europa.eu/data-and-maps/figures/treatment-of-packaging-waste-in-the-eu-5

Ovde je važno istaći da raste udeo reciklaže - sa 54.6% u 2005. godini na 63.2% u 2010. godini. Insineracija beleži blagi porast sa 11.8% na 13.0%, a procenat odlaganja na deponije opada sa 33.5% na 23.8%. Zabeleženi trendovi s u skladu sa principima održivog razvoja i načelom hijerarhije upravljanja otpadom.

Stepen reciklaže čvrstog komunalnog otpada u EU za 2001. i 2010. godinu

Izvor: European Environment Agency (EEA), Managing municipal solid waste - a review of achievements in 32 European countries, 2013.

Stepen reciklaže čvrstog komunalnog otpada u EU se bitno povećao u periodu 2001-2010. godina. Sa grafika se može još primetiti da mali stepen reciklaže imaju istočne, manje razvijene zemlje i zemlje koje su kasnije ušle u EU kao na primer Bugarska, Rumunija, Hrvatska i druge. Na levoj strani grafika su zapadne, visoko razvijene zemlje koje imaju stepen reciklaže i preko 60%, kao što su Austrija i Nemačka.

Količina sakupljenog PET-a u EU

Izvor: http://www.petcore-europe.org

Postoji snažan trend rasta sakupljenog PET-a - za period od 2007-2011. godine količina je povećana za 0.46 miliona tona.

Stepen reciklaže PET-a u EU

Izvor: http://www.petcore-europe.org

Stepen reciklaže PET-a je izračunat kao odnos sakupljene količine i ukupne količine PET-a koja je stavljena na tržište. Beleži se rast, a u 2011. godini je probijena granica od 50%.

Japan

Količina sakupljenog PET-a u Japanu

Izvor: PWMI Newsletter, No 42 2013.4, Plastic Waste Management Institute JAPAN, Plastic Products,Plastic Waste and Resource Recovery [2011], http://www.pwmi.or.jp/ei/index.htm

Stepen reciklaže PET-a u Japanu

Izvor: PWMI Newsletter, No 42 2013.4, Plastic Waste Management Institute JAPAN, Plastic Products,Plastic Waste and Resource Recovery [2011], http://www.pwmi.or.jp/ei/index.htm

Poređenjem podataka za 2011. godinu vidi se da je stepen reciklaže PET-a najmanji u USA gde iznosi 29.3%, pa u Južnoafričkoj Republici 42%, zatim sledi EU sa 51% i Japan sa neverovatnih 78%! Za Južnoafričku Republiku je objavljen i podatak za 2012. godinu od 45%.

Glavni razlog za vodeću ulogu Japana u ovom segmentu su visoke tehnologije "od boce do boce" koje primenjuje za reciklažu PET-a, podržane realnom zakonskom regulativom koja se sprovodi u praksi. Nedavno je jedna japanska prehrambena kompanija predstavila plastičnu bocu u potpunosti napravljenu od recikliranog PET-a dobijenog reciklažom "od boce do boce". Kompanija očekuje da će za proizvodnju ovakvih boca, koje će koristiti kao ambalažu za piće, trošiti 4,500 tona recikliranog PET-a godišnje.

Srbija

Prema izveštaju o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2012. godini (Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije) količina ukupno stavljene ambalaže na tržište iznosi 344,246 tona, dok je količina ponovno iskorišćenog ambalažnog otpada 67,915.8 tona, što predstavlja 19.95%. Nacionalni cilj za 2012. godinu iznosi 16%, a definisan je Uredbom o utvrđivanju Plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2010. do 2014. godine ("Službeni glasnik RS", br. 88/2009 od 28.10.2009. godine).

Stepen ponovnog iskorišćenja za plastiku iznosi 15.5%. To je dva puta više od nacionalnog cilja za 2012. godinu koji iznosi 7.5%. U izveštaju, na žalost, nema podataka o tome na koji način je ponovo iskorišćen preuzeti ambalažni otpad, pa se zato ne može izračunati stepen reciklaže ambalažnog otpada, a kamoli pojedinačni stepeni reciklaže ambalaže i ambalažnih materijala. Stepen reciklaže PET-a se može samo pretpostavljati, ali, očigledno je veoma mali, daleko manji nego u zemljama razvijenog sveta.

Ipak, ohrabruje činjenica da postoji rast stepena ponovnog iskorišćenja ambalažnog otpada u periodu 2010-2012. godine, sa 15,294 tone koliko je bilo u 2010. godini, preko 49,764.8 tona u 2011. godini, do 67,915.8 tona u 2012. godini.

Stepen ponovne upotrebe ambalažnog otpada u Srbiji za period 2010-2012.godina

Srbija se nalazi na samom početku uvođenja sistema upravljana otpadom i pred njom stoji dug i mukotrpan put.

Hemijska reciklaža poli(etilentereftalata) PET-a

Hemijska reciklaža PET-a je proces pri kome dolazi do potpune depolimerizacije PET-a do monomera, ili do delimične depolimerizacije do oligomera i drugih hemijskih supstanci. Dobijeni monomeri se mogu upotrebiti za repolimerizaciju pri čemu nastaje prvobitni polimer, a oligomeri predstavljaju vredne sirovine koje se mogu upotrebiti za različite namene. Hemijska reciklaža PET-a je moguća zahvaljujući prisustvu estarske funkcionalne grupe koja može da reaguje sa različitim reagensima pri čemu dolazi do raskidanja estarske veze i cepanja makromolekulskih lanaca na manje oligomerne lance. U zavisnosti od upotrebljenog reagensa, hemijska reciklaža PET-a se deli na:

Tehnike hemijske reciklaže PET-a

Hidroliza

Hidroliza je jedini proces koji direktno daje monomere iz kojih je PET proizveden: tereftalnu kiselinu (TPA) i etilen grlikol (EG). Nedostatak hidrolize je relativno visoka temperatura (200-250 oC) i pritisak (1.4-2 MPa), kao i dugo vreme potrebno za kompletnu depolimerizaciju. Hidroliza se ne koristi mnogo u komercijalnim razmerama jer na cenu bitno utiče prečišćavanje dobijene TPA.

Glikoliza

Glikoliza je jedan od najvažnijih postupaka hemijske reciklaže PET-a koji se široko primenjuje u komercijalnim razmerama. Reakcija glikolize je molekularna razgradnja PET-a pomoću glikola u prisustvu transesterifikacionih katalizatora, najčeše metalnih acetata, pri čemu se estarske veze prekidaju tako da na krajevima molekula ostaju hidroksilne grupe.

Depolimerizacija PET-a etilenglikolom (EG)

U suštini, glikoliza podrazumeva ubacivanje etilen glikola (ili dietilen glikol i propilen glikol) u PET lanac pri čemu nastaje bis (hidroksietil) tereftalata (BHET), koji se koristi za sintezu PET-a i drugih oligomera. Proces se odvija u širokom opsegu temperatura od 180 do 240 oC, tokom vremenski period od 0.5 do 8 h. Cinkova jedinjenja imaju katalitički efekat ispod 245 oC.

Od otpadnog PET-a do korisnih proizvoda postupkom glikolize