Klimatske promene

Tramp je uzeo kramp

05.06.2017.
Potpisivanje Pariskog sporazuma od strane SAD za mene je bilo veliko iznenađenje. SAD su do sada bahato ignorisale preuzimanje bilo kakvih međunarodnih obaveza ulaganja u zaštitu životne sredine. Poznato je da su SAD i neke manje države odbile da ratifikuju Kjoto protokol. Pariski sporazum predstavlja zamenu za Kjoto protokol koji je prestao da važi. Glavni uspeh Pariskog sporazuma je u tome što su se po prvi put, sve zemlje, uključujući SAD i Kinu, obavezale da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Svaka zemlja je dostavila svoje nacionalne planove za smanjenje emisija do 2030. godine (INDC- Intended nationally determined contributions) koji su sastavni deo sporazuma. Sledeća slika prikazuje planirano smanjenje emisije SAD koje je dostavila prethodna, Obamina administracija na zalasku drugog mandata:


Vidi se da je planirano smanjenje emisije od 26-28 % u periodu 2020-2025. godina u odnosu na nivo iz 2005. godine. Posmatrano u političkom kontekstu, Barak Obama je potpisao sporazum na isteku svog drugog mandata, tako da bi se moglo pomisliti da je "uvalio kosku" svom nasledniku. Ipak, treba znati da zahvaljujući zalaganju SAD Pariski sporazum nije predvideo nikakve sankcije za neispunjavanje ciljeva navedenih u nacionalnom planu. Pre nekoliko dana novi predsednik Tramp napušta Pariski sporazum. Međutim, procedura napuštanja sporazuma traje taman dovoljno dugo da se ne može završiti za vreme četvorogodišnjeg mandata predsednika Trampa. Krajnji rezultat je da SAD uspešno izbegavaju preuzimanje međunarodnih obaveza koje se odnose na borbu protiv klimatskih promena već preko 20 godina, od 1997. godine od kada datira Kjoto protokol. Takođe, važno je napomenuti da je nešto ranije pre napuštanja Pariskog sporazuma, novi predsednik Tramp doneo odluku o odustajanju od programa za čistu energiju. Ovo nedvosmisleno potvrđuje opredeljenje nove američke administracije u ovoj oblasti.

Najveći emiteri gasova koji izazivanju efekat staklene bašte su Kina i SAD, koje čine preko 40 % ukupnih svetskih emisija, tako da svaki sporazum bez njihovog učešća nema mnogo smisla. Kada se posmatraju apsolutni iznosi Kina je ubedljivo na prvom mestu, ali emisija po glavi stanovnika je daleko najveća u SAD pa u Rusiji.


Kina je ratifikovala Pariski sporazum verovatno zbog toga što ima ogromne probleme sa zagađenjem i zdravljem stanovništva. Kina je osetila zastrašujuće posledice i tako na teži način uvidela svu besmislenost ubrzanog ekonomskog razvoja bez ulaganja u zaštitu životne sredine.

U SAD je situacija komplikovanija, posebno nakon dolaska na mesto predsednika klasičnog eksponenta krupnog kapitala. Gospodin Tramp je i sam iz sfere biznisa. Biznismeni nikada neće voditi iskreno brigu o zaštita životne sredine jer je to suprotno njihovim uskim ekonomskim interesima. To se posebno odnosi na one čiji se biznis zasniva na besomučnoj eksploataciji fosilnih goriva. Načela održivog razvoja njih mnogo ne zanimaju. Njihovi argumenti su isključivo ekonomske prirode: pad profita, gubitak radnih mesta i slično. To naravno nije tačno, jer najnoviji podaci pokazuju da je na globalnom nivou veza između ekonomskog rasta (BDP) i povećanih emisija sve slabija. Dakle, emisija CO2 po jedinici BDP-a opada što se lepo vidi na prethodnoj slici (desno).

Zarad svojih interesa, predstavnici krupnog kapitala su čak spremni da negiraju postojanje klimatskih promena, da ih pripisuju raznoraznim teorijama zavere, uprkos nedvosmislenim i očiglednim naučnim i praktičnim dokazima. Dovoljno je samo pogledati film Leonarda Dikapria "Before The Flood". Izlišno je navoditi obilje drugih podataka kao na primer da u SAD 200.000 ljudi umre godišnje zbog zagađenja vazduha.

Skupština Republike Srbije je 29. maja 2017. godine, usvojila Pariski sporazum i tako se obavezala da će ubuduće da doprinosi smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte na globalnom nivou.

Postavlja se pitanje kakva će biti sudbina Pariskog sporazuma i da li se nešto može učiniti bez novih dugotrajnih pregovora? Pošto krupni biznismeni jedino razumeju jezik novca, logično je da se rešenje mora tražiti u tom kontekstu, i da mora biti napisano tim jezikom.

Moguće rešenje je uvođenje odgovarajuće takse na proizvode iz SAD kako bi se izbegla nelojalna konkurencija. Dakle, sve zemlje koje su potpisale Pariski sporazum treba da uvedu taksu na sve proizvode iz SAD i tako osujete nameru SAD da sebi obezbede privilegovan položaj na tržištu izbegavanjem prihvatanja dela obaveza u zajedničkoj borbi protiv klimatskih promena.