Animalni otpad

12.10.2017.

Sakupljanje sporednih proizvoda životinjskog porekla (SPŽP) u koje, uglavnom, spadaju uginule životinje i otpaci od klanja i prerade mesa, važno je, pre svega, zbog zdravlja ljudi i životinja, i bezbednosti hrane. Bez rešenja, za naše proizvode će tržišta biti zatvorena – tvrde u Ekološkom centru „Stanište“ iz Vršca. U cilju rešavanja problema, EC „Stanište“ je sproveo nekoliko projekata sa ciljem pripreme dokumentacije i izgradnje sistema za sakupljanje ove vrste otpada.

Neškodljivo uklanjanje SPŽP, ili animalnog otpada, jedan je od najvećih izazova Srbije u oblasti zaštite zdravlja životinja i ljudi, zaštite životne sredine i bezbednosti hrane. Po procenama, u Srbiji godišnje nastaje do 250.000 tona SPŽP, i to do 25.000 tona uginulih životinja i do 225.000 tona klaničnog otpada. Od toga se samo oko 20% propisno preradi, a ostalo završava na nepropisnim mestima, a zabeleženi su slučajevi da se animalni otpad vrati u ishranu ljudi. Sa ovim problemom suočavaju se republičke i lokalne vlasti, stočari, klaničari, prerađivači, mesari, veterinari i građani, svuda u Srbiji. Iako se zna za šta je ko nadležan, rešenje je još uvek daleko.

„Evropska i domaća regulativa nalažu izgradnju međuobjekata za lokalno/regionalno sakupljanje. Od mesta nastanka, kao što su farme, gazdinstva, klanice, javne površine sa područja jedne ili više opština, sporedni proizvodi se dopremaju do međuobjekta. Tu se bez prerade čuvaju nekoliko dana rahlađeni do +4oC, dok se ne nakupi ekonomski opravdana količina, na primer 5 do 10 tona, koju kafilerija otprema na preradu“ kaže Dejan Maksimović, veterinar i stručnjak iz EC „Stanište“.

Naši zakoni propisuju opštinama i gradovima nadležnost za izgradnju objekata i sakupljanje uginulih životinja, dok je briga o klaničnom otpadu na samim klanicama i prerađivačima mesa.

„Struktura klaničara i prerađivača je nepovoljna. Imamo veliki broj malih pogona bez mogućnosti da se sami izbore sa problemom. Razumno je da opštine pomognu izgradnjom zajedničkog objekta za sakupljanje, za sve proizvođače na lokalu, tamo gde je to moguće. Tako će opštine rešiti deo problema za koje su nadležne, ali i pomoći proizvođačima da reše svoj deo“, smatra Maksimović.

Po procenama, za celu teritoriju Srbije potrebno je oko 30 ovakvih sistema. Za sada, postoje samo tri – u Vršcu (od 2008), Kikindi i Smederevu (2015). U pripremi dokumentacije i izgradnji dva objekta, učestvovali su stručnjaci EC „Stanište“.

„Izveštaji EU ukazuju da u Srbiji postoje kapaciteti za preradu, ali je osnovni problem nedostatak sistema za sakupljanje. Zato bi u fokusu trebala biti izgradnja sistema za lokalno ili regionalno sakupljanje. Jedan sistem (međuobjekat sa rashladnom opremom, kontejnerima i vozilima) može koštati oko 300 hiljada evra. U društvenoj i ekonomskoj krizi, budžeti su opterećeni, opštine i gradovi imaju druge prioritete. Osim programa EU, trenutno ne postoje realni finansijski izvori. Tako je objekat u Vršcu izgrađen sredstvima EU programa Srbija – Rumunija, a u Smederevu kroz Dunavsku strategiju“, nastavlja Maksimović. „Trenutno spremamo dokumentaciju za Suboticu, Sjenicu i Dimitrovgrad, sa kojom će ove opštine konkurisati u odgovarajućim EU programima za izgradnju međuobjekata“.

Zašto je važno pravilno postupati sa sporednim životinjskim proizvodima? Kako se to čini? Šta su opasnosti ukoliko to ne činimo? Pogledajte u ovoj kratkoj animaciji koju je uradio tim EC „Stanište“ – animacija...

Izvor: Stanište ekološki centar, Vršac, staniste.org.rs